VOJINOVICI porodicni grb
 pocetna strana   istorija porodice   moja grana   linkovi   DNKrezultati   kontakt   

RODOSLOV SREDNJEVEKOVNIH VOJINOVIĆA

Vojin,vojvoda+ Teodora, ćerka Stefana Dečanskog Nemanjića
=Milos,stavilac,pomen 1333.
=Altoman,veliki zupan,prvi pomen 1335,umro 1359.
=Vojislav,veliki knez,umro 15.oktobra 1363.
=Voislava-Sela,pomen 1326.

Altoman,veliki zupan,+Vitoslava, kcerka vojvode Mladena, rodonačelnika Brankovića
=Nikola Altomanovic,zupan,rodjen 1349,ziv jos 1395.

Vojislav ,veliki knez+Goislava,ćerka cara Dusana
=Stefan
=Dobrovoj

Voislava-Sela+Brajko Branivojevic,upravnik Stona(Peljesca)
=nn sin


OSTALI RODOSLOVI


Rodoslov Vojinovića iz Premćana (CG)
Vojinovići Premćani

Rodoslov Vojinovića iz Trepče (CG)
Vojinovići Trepča

Rodoslov Vojinovića sa Kosova
Vojinovići Kosovo

Pozivam sve srodstvenike koji imaju svoje rodoslove, da mi jih posalju, pa ću jih postaviti na ovu stranicu. Rodoslove mozete poslati u bilo kojem obliku (rukopis...), ja ću izraditi postere.


TRIPKO GURIS VOJINOVIĆ - prilog: Ranko Bubanja


Pri kraju XVII vijeka, u Rovcima, u Veljem Dubokom zivi knez, čuveni ratnik i domaćin, Tripko Guris Vojinović (Knezević). Prema brojnim predanjima turski krvopija, visok preko dva metra, mrsav, tamnog tena, u ramenima povijen, neustrasiv, veliki junak, i po pričanju starih ljudi - pamtisa, predak Vozda Karađorđa. Kuća mu se nalazila u Solistici na izbresku povrh skole u Veljem Dubokom, gdje i danas postoje tragovi temelja, jer na tom mjestu do sada nije podizana nikakva zgrada. Turci su se plasili Tripka jer ih je napadao, ubijao i stoku im plijenio; oni su mu i dali nadimak Guris (tur. güriş - rvanje, guresci - rvač). Imao je kćerku, sinove i desetinu unuka. Drzao je nekoliko slugu, čobana iz Veljeg Dubokog, Cerovice i Uskoka. Četovao je sve do Kolasina, Savnika i Niksića.

Po kazivanju, na putu prema manastiru Morača, Tripko Guris naiđe na tursku zasjedu i padne im u ruke. Vezanog, Turci su ga proveli pored Manastira. Kod jednog su vinograda zastali da se odmore, i dok su jeli grozđe turski aga reče: - Dadnite i tome krmku jedan grozd! Svezanih ruku, Tripko Guris je uz grozd zubima grizao i konop. Kada se oslobodio, hitro otme pusku od jednog Turčina, puca i ubije drugog koji mu je stao na put kud je trebalo da bjezi, i srećno umakne. Nekoliko godina kasnije, 1733, iz Kolasina se spremi 12 Turaka na čelu sa buljubasom i kapetanom Bećir agom (po nekima, Murat agom) Musovićem, a mozda i Đurđevićem, i dođu u Moraču da od igumana Luke traze blago. U početku na lijepo, pa kada nije uspjelo, Bećir aga naredi igumanu da im preda Nemanjića blago, blago zupana Miroslava i Vukana, zaprijetivsi da će ga ubiti; manastir su opljačkali, a nekim freskama su nozevima iskopali oči, sto se i sada poznaje. Vidjevsi da mučenjem neće uspjeti, Bećir aga podviknu: - Kuni Vlaski kaurine! Iguman shvati da će ga Turci umoriti, a manastir zapaliti, pa se dosjeti i reče: - Turci, age, neću da vas kunem - izusti u mukama - za spas Manastira i svog zivota reći ću gdje se krije Nemanjića blago. Sklonjeno je u kamena Rovca; zakopano je u lučevoj ćeliji, a čuva ga Tripko Guris, potomak kneza Vukića koji je Manastir i obnovio. - Idite i da Bog da konačili kod Tripka Gurisa! - kleli su kaluđeri.

Uvjereni da su od igumana Luke izvukli ono sto su htjeli, Turci prestanu da ga tuku, spreme se, i sa komordzijama se upute u Velje Duboko. Posle deset sati hoda, naveče, stignu na konak kod Tripka Gurisa. Predanje kazuje da ih je dočekao s osmjehom vuka i pogledom hajduka; uveo ih je u kuću i pitao kakva ih je sreća ili nesreća dovela. Bećir aga objasni da ih je iguman zamolio da dođu i preuzmu manastirsko blago; naredise mu da za večeru sto prije zakolje jalove ovce i dovede nevjeste i djevojke na konak. Tripko shvati zasto ih je iguman poslao - obavijesti ih da mu je stoka u planini, da je sinove već poslao da donesu "ljutog pića", i da će im za jelo pripremiti ono sto se u domu zateklo - dodade da će sluge brzo dognati ovce i goveda, da mogu da ostanu koliko god zele, da se osjećaju kao kod svoje kuće i da jedva čeka da im "preda" manastirsko blago. Domaćica ispeče i prinese vratav hljeb i skorup, a Tripko medovinu. Gladni i umorni, Turci navale na piće i vruću pseničnu pogaču. Nesto od hljeba, nesto od medovine "Turci padnu glavom bez uzglavlja". Dobri domaćini Tripko i njegovi valjatni sinovi i sinovci odmah ih razmjestise na spavanje, a zatim ih, onako pijane i osamućene, počnu sjeći sjekirama, njihovim nozevima i sabljama. Tripko ubi Bećir agu, a momci ostale Turke. Jedan Turčin osjeti pogibiju, ustade i pobjeze preko sela. Prestravljen i mamuran, nije pogodio put odakle su dosli, no pođe uz vrletne i neprohodne Drenovače, bacajući usput oruzje. Preko Lijesnja je stigao u Kolasin da obavijesti kako su se proveli u Morači i Rovcima. Predanje dodaje da su čobani poslije godinu dana nasli noz i opremu, koju je onaj Turčin, pentrajući se uz Drenovače izgubio. Znajući da mu u selu Velje Duboko nema opstanka, Tripko Guris rijesi da se iseli. Briga o mnogočlanoj porodici primorala ga je da mijenja mjesto boravka, krsnu slavu, ime, prezime, a da zametne trag, ukrivao je i druga obiljezja koja su ga mogla odati, pa se stoga izgubilo i sjećanje o njemu i njegovom junastvu.

Dva mu se sina nasele u Dragovoljiće, u Župu blizu Niksića, a on s ostalima pođe u Kuče, u Doljane, a onda u Vranj, u Klimente. U Župi su braća Petar i Marko ubrzo doznali da su im kolasinski Turci na tragu - odmah su se sklonili u Bjelopavliće. Tamo su se kratko zadrzali; otuda u bratstvu Bubanja i postoji jedno predanje da su porijeklom iz Bjelopavlića. Put su nastavili prema Podgorici, jer se Tripko i ostatak porodice već nalazio u Kučima - na Zlatici i Doljanima. Bjezeći od osvete, Guris se kasnije doselio u Vasojeviće, u Lijevu Rijeku, a zatim u Kralje, ali su ga stalne borbe s Turcima otjerale dalje, u danasnje selo Bubanje, gdje je od jednog njegovog sina nastalo bratstvo Bubanja. Po pričanju, Guris je i tamo nekog ubio zbog čega je i sam glavom platio. Pamti se da je Tripko Guris imao: Petronija-Petra, Marka, Jovana (pominju se u epskoj pjesmi), zatim Antonija, Simona, Radaka i Mitra, takođe i kćerku, hromu Živanu-Žizu. Žiza nije mogla da bjezi iz Veljeg Dubokog; docnije su za nju dolazila braća iz Župe, ali ona ljuta nije htjela da pođe tamo, već se udala za nekog uskoka, kovača Iliju, koji se zbog krvne osvete nastanio u Veljem Dubokom, u selu Visnje. Od njih su Žizići. Petar se skućio u Bubanjama, Antonije u Crnči-Guresići, a Markova porodica je presla u islam i danas su to Sabotići. Četvorica su se odselili u Srbiju - i od jednog je (Jovana), kako stari pričaju, Karađorđe. Predanje dalje kaze da Tripko Guris potiče od vojvode Vojina iz Vučitrna, a po nekim, od onih Vojinovića koji su upravljali Podrinjem.



Istorija porodice Vojinović putem istrazivanja predaka Karadjordja (za vise o istoriji porodice pogledajte jos na stranu linkovi)

Karadjordjevi preci knezovi VOJINOVIĆI

Porodica koja se vise narastaja potuca od nemila do nedraga, menjajuci mesta boravka medju raznim plemenima i oblasti pod upravom razlicitih gospodara, i po nevolji promeni vise krsnih slava kao razaznatljivi znak pripadnosti i porekla, unapred je osudjena na gubitak spona sa srodnicima i prekid u pamcenju sopstvenih korena. U takve porodice, medju hiljadama slicnih u srpskom narodu, sticajem zlosrecnih istorijskih okolnosti, spada i porodica Velikog Vozda. On sam, pak, sin pukog seoskog siromaska, uzdizuci se iz svakovrsnih neprilika iskljucivo sopstvenim trudom i pregnucem, zagledan u buducnost, koju je bilo tesko proniknuti, nije ni stizao da se pozabavi ovim ptanjem. Pada u oci da se niko od njegovih savremenika, koji su ostavili svedocanstvo o njemu, ne poziva na njega, niti na njegovu pricu ili izjavu, o daljim precima. Kada su, u ovom veku, Karadjordjevi potomci nastojali da nesto vise doznaju o dubljim korenima svoje loze - mnogi izvori su bili zatureni, jos vise nepoznati, a tome su se ubrzo isprecili i dogadjaji koji su nalagali cutanje, jer je, po ko zna koji put, iz vlastodrzackih razloga, postalo zazorno i samo pominjanje Karadjordjevog imena. Danas, ipak, zahvaljujuci i mnogim novim cinjenicama i podacima iz vise podrucja nauke (istorija, etnologija, antropogeografija, folkloristika, genealogija) u mogucnosti smo da postavimo u odredjeni okvir poreklo Karadjordjevih predaka i njihovo vekovno kretanje raznim predelima, od zavicajne matica do naseljavanja u Sumadiju. Lukacevici Popadici Karadjordjevi preci U srpskom plemenskom drustvu, cija je odlika, u nedostatku pisanih svedocanstava, jaka tradicijska kultura i rodoslovno pamcenje, koje seze i do dvadeset i pet kolena u proslost, sto se i danas ocituje na tlu Crne Gore, sacuvano je obilje podataka o precima Vozda Karadjordja. Po jednom od ovih predavanja, pocetkom DzVII veka Vozdovi preci su ziveli u zetskom selu Bjelastavici. Odavde, kad je umro predak pop Bosko, zvani Bakun, popadija se preseli sa decom u Berislavce, selo kod Podgorice, gde se, po njoj, prozovu Popadici. Neko vreme su, posle Zete, bili u Crmnici, u selu Dupilu i Gluhom Dolu, odakle su presli u kucko selo Doljane, a odatle, nakon kraceg prebivanja, u Vranj, pa u Mataguze kod Skadarskog jezera. U medjuvremenu, izmedju doljana i Mataguza, boravili su i u selu Zlatici. Po jednom predanju, Vozdovi preci su, pre prelaska u Vasojevice, zastali na vrelima reke Ribnice, kod Podgorice, odakle su presli u Kovacicu. Posle boravka u nekom selu u LJesanskoj nahiji, izbegli su u predeo Rovaca, najpre u Lijesce, a potom u Velje Duboko, kod Kolasina. Odavde su prebegli Vasojevicima, u Lijevu Rijeku, gde su izvesno vreme probavili u ljevoreckom selu Lopatama. Vrlo je jako predanje o boravku Vozdovih predaka u selu Beranu, ispod DJurdjevih Stupova, kao i mestu Kralji, gde se s njima svojata vasojevicko bratstvo DJurisica. Iz Kralja su se sklonili u Gusinje, a odatle su pobegli u Bihor. Najpre u seloCrncu, pa u Godusu, u kojoj i danas pokazuju mesto zvano Kucista, za koje drze da je tu ziveo predak Karadjordjev. Postoje potvrde i da su Vozdovi preci bili u selu Dragovoljici kod Niksica, kao i u selu Macetovo kod Prizrena (tacnije: Macetovo, kod Mustista) i Bugaricu na srednjem Ibru, a sveze je i secanje na njihovo prebivanje, uoci odlaska u Sumadiju, u selima Žabren i Petropolje na Sjenicko-pesterskoj visoravni. Kada se ovom nizu mesta dodaju Visevac, Petrovac (Mramorac), Žabare, Maslosevo, Zagorica i Krusedol, postaje vidljivo da su Vozdovi preci i njegova porodica proboravili u tridesetak naselja pre konacnog nastanjivanja u Topoli, koja je, u ova dva veka, u pravom smislu reci ognjiste i kolevka Karadjordjevica. Ako je u Sumadiji, prema Cvijicevom zakljucku, zgusnuta snaga svih srpskih zemalja, onda je zivotni put Karadjordjevih predaka, koji su bivakovali i zbezavali se u toliko srpskih predela, olicenje selidbenih tokova srpskog naroda tokom vekova, do slivanja u Sumadiju. Pomestanjem iz naselja u naselje, Vozdovi preci su menjali podrucja razlicitih plemena, kako srpskih tako i inorodnih. Kako su to bili vekovi nemira i previranja medju plemenima, kao i njihovih sukoba i stapanja, to je dolazilo i do splemenjavanja u njima, pogotovu doseljenickih, a samim tim i slabijih, porodica. Otuda su mnoga plemena, medju kojima su obitavali Vozdovi preci, kasnije svojatala Karadjordja kao svog saplemenika. Tako se tvrdilo da je Vozd poreklom Kuc, Klimenta, Vasojevic, Srbljak ili Asanin, a u prizrenskom kraju su ga, po podacima Grigorija Bozovica, prisvajali i DJinovci. Ni Kuc, ni Vasojevic, ni Kliment Istina, polazna i zavrsna stanica u etapnom preseljavanju Vozdovih predaka do Sumadije jeste vezana za Kuce, ali nema nikakvih dokaza da su oni Kuci. U Doljanima su se pribili uz Kuce, a iz Petropolja, odakle su se, po najprihvatljivijem tumacenju, odselili preko Javora i Uzicke nahije u Sumadiju, Vozdove pretke su ispratili, stiteci ih, pobratimi Kucevici iz Žabrena, islamizirani Kuci, pri cemu je ovde rec o duhovnom orodjavanju - pobratimima, a ne o krvnom srodstvu ili bratstvenicima. Kako je, nesumnjivo, Vozdovo krsno ime bio Sv. Kliment (koga su njegovi preci poceli da slave po prelasku u Vranj), to se njegovo poreklo dovodilo u vezu sa Klimentima, medju kojima ima i mnogo poarbanasenih Srba. Istina, Vozdovi preci su jedno vreme bili na podrucju medju Klimentima, a na vise mesta i u susedstvu ovog ratobornog i pokretljivog plemena, ali ovakvo tumacenje porekla nema nikakvu osnovu, za sta je dovoljno ubedljiv podatak da sami Klimenti, dok su odrzavali krsnu slavu, nisu slavili Sv. Klimenta, vec, kao i Kuci, Hoti i Grudi - Sv. Nikolu. U istoriografiji i knjizevnosti je nosilo prevagu misljenje da su Karadjordjevi preci od Vasojevica. Tako je pocetkom proslog veka pevao Sima Milutinovic Sarajlija, imenujuci vozda kao sina Vasojevica, a to misljenje je pocetkom ovog veka prihvatio i istoricar Vukicevic, povodeci se za diplomom koju je 1840. godine vladika crnogorski Petar II Petrovic NJegos izdao Vozdovom sinu Aleksandru Karadjordjevicu, u kojoj se kaze da Vozd proistice "iz dervnih knezova nase provincije Vasojevica". NJegos je tacno kazao, ali ga ovde Vukicevic nije pravilno protumacio. Tacno je da su Vozdovi preci podugo bili u oblasti Vasojevica, ali to ne znaci i da su Vasojevici poreklom. I tacno je da su neki direktni Vozdovi preci davno bili knezevi, ali je njihovo knezovanje na zalost okoncano upravo u oblasti Vasojevica, u koju su dosli u knezevskom zvanju. I Guresici slave Sv. Klimenta Na osnovu cinjenice da se vozdovi preci ne mogu udenuti u Vasojevice kao njihov rod i izdanak, jasno se namece zakljucak da su oni u ovoj oblasti dosljaci, cime se iskljucuje mogucnost, predocena u jednom zapisu knjizevnika Grigorija Bozovica, da su starosedeoci, to jest Srbljaci ili Asani, kako su Vasojevici nazivali nevasojevicko stanovnistvo u okviru predela na koje se, kretanjem iz matice, prosirilo pleme Vasojevica. Kako sazeto kaze Ivan Kosancic (1912), "sa Vasojevicima, i u Crnoj Gori i ovamo u Sanyaku, zive od dvesta godina mnoge porodice skoro iz svih crnogorskih i brdskih plemena, a bice da i starosedelaca" i u njima je 126 bratstava, a od toga 76 srbljackih bratstava. A kroz tu mesavinu bratstva i plemena su prosli i Vozdovi preci u potrazi za sklonistem i boljim uslovima zivota. Zanimljivo je da u prilog tvrdnji da Vozdovi preci nisu Vasojevici Grigorije Bozovic navodi podatak da oni nisu, kao ostali Vasojevici, slavili Sv. Arandjela ili Aleksandra Nevskog, vec - Svetog Andreju (!). No, Bozovic, koji je odmah bio osporavan, u jednome je bio na dobrome tragu - zapisao je da su Vozdovi bliski preci bili u Beran Selu, ispod DJurdjevih Stupova, selu zapadno od Berana, odakle su se preselili u selo Godusu u Bihoru. Godusa je do 1809. godine bila srpsko pravoslavno selo. Danas u njemu nema nijednog pravoslavnog zitelja, no samo nase islamizovano stanovnistvo, ali mnogi toponimi podsecaju da je to bilo selo pravoslavnih Srba: Boganovo selo, Bogutov do, Matova strana, Boskov do, Vlaski potok, Popova ravan, pri cemu nije bez znacaja i cinjenica da se u Godusi nalaze rusevine tri pravoslavna hrama i ostaci pet srpskih grobalja. A upravo se u Crnci nalazi kljuc resenja zagonetke o poreklu Vozdovih predaka. Crnca, veoma staro selo, koje se pominje u Žickoj hrisovulji (1220), nalazi se u donjem toku recice Crnce, pritoke Lima, a danas oko trecine stanovnika u ovom selu su muslimani. Po Lutovcevim ispitivanjima, najstariji rod u selu su Guresici, kojih je 1965. bio pet kuca. Za Guresice Lutovac kaze da ni oni nisu bihorski starosedeoci, vec da su im stari doseljeni negde iz okoline Podgorice. O ovom rodu Lutovac je jos zapisao: "Oni odavno tvrde da su od njihove porodice Karadjordjevici, cija je kuca bila u Dolini. To se predanje cuje ne samo u Buhoru vec i u susednim oblastima. Jedan stari Guresic mi je pricao kako im je Karadjordje, kad je dolazio kod Suvodola 1809. godine, dao veliki bakarni kazan". Predanje o srodnistvu Guresica i Karadjordja uneo je u knjigu o Vasojevicima njihov istoricar Miomir Dasic. Govoreci o snaznom prodoru srpske ustanicke vojske 1809. godine u ovu oblast, Dasic istice: "Vozd je tada licno predvodio glavninu ustanicke vojske kroz Bihor. U selu Crnci sreo se sa svojim rodjacima Guresicima (od ovog roda je poticao Karadjordjev djed Petar). Neki podaci govore da ih je tom prilikom darovao oruzjem i municijom, navodno i nekim vojnickim kazanima." Osim predanja i porodicne tradicije ima u Lutovcevim zapisima i vrlo dragocen podatak o krsnom imenu, koji potvrdjuje srodstvo Guresica sa Karadjordjevicima. Naime, u Bihoru i Koritima je ukupno 103 sela i u njima 334 srpska roda, koji slave dvadeset razlicitih krsnih imena, a medju njima jedino Guresici slave Sv. Klimenta, slavu koju su Karadjordjevici odrzavali sve do 1890. godine, kada su je promenili. Tripko Guris iz sela Velje Duboko Guresici i Karadjordjevici nisu samo srodni po zajednickoj porodicnoj slavi, vec poticu i - od istog pretka. Taj predak je Tripko Guris Knezevic. Po opisu, prenoseno s kolena na koleno, Tripko Knezevic, s nadimkom Guris, bio je neustrasiv junak, zakleti protivnik Turaka, od koga su oni zazirali, a u njegovom liku, kako je sacuvan u secanju, lako je prepoznati potonjeg Karadjordja: Tripko je bio visi od dva metra, mrsav i tamnoput, i malo povijenih ramena, po cemu je i prozvan Guris. Folklorist Dragutin Vukovic, koji je obradio predanje o Tripku Gurisu Knezevicu i opevanje njegovog junastva u narodnim junackim pesmama, uzima da je Tripko "pradjed Karadjordjev".

KRSNA SLAVA KARADJORDJEVICA

Kao sto je poznato, Karadjordje je, buduci duboko pobozan, kao i vecina ljudi njegovog vremena, slavio Sv. Klimenta. NJegov sin, knez Aleksandar, vrlo je revnosno, i kao vladar (1842-1858), provodio kucansku slavu, dolazeci o njoj u Topolu, da je proslavi na ocinskom ognjistu. Karadjordjev unuk, knez Petar (potonji kralj-Oslobodilac), promenio je slavu 1890. godine, kada je, uz mitropolitovo dopustenje, prestao da svetkuje Sv. Klimenta i uzeo za kucnog zastitnika Sv. Andriju Prvozvanog, odlucivsi se na taj korak usled nedaca koje su ga snasle: u toj godini njemu, prognaniku, bez otaybine i imetka, umiru supruga Zorka i tek rodjeni sincic, a on ostaje udovac sa troje dece. Danas Karadjordjevici praznuju Sv. Andriju. I Karadjordjevi preci su promenili vise slava. Svako od krsnih imena koje su praznovali je izraz odredjenih okolnosti u kojima se nalazila porodica Vozdovih predaka. Vukicevic konstatuje da su Vozdovi preci u Doljanima, odakle kao prve stanice prati njihovo kretanje, slavili "kao i ostali Kuci" - Sv. Nikolu, a da su po prelasku u Vranje promenili slavu i poceli da svetkuju Sv. Klimenta, jer Vranjani slave ovog svetitelja.Pocetkom VI veka Vozdov predak Bogdan Vojinovic bezi, da izbegne odmazdu, iz LJesanske nahije, gde je slavio Cirilovdan, i odlazi u Rovca. A kada se krajem VII veka njegov potomak Tripko Guris, takodje bezeci od krvne osvete, sklanja u Vasojevice, vidimo njegovu porodicu da slavi Sv. Andriju (po navodu Grigorija Bozovica), a potom u Bihoru gde, opet, slave Sv. Klimenta. Nesporno je da su Vozdovi preci, dosavsi u Sumadiju, preneli i slavu, Sv. Klimenta, ali je nedovoljno jasno zasto su u Doljanima slavili Sv. Nikolu. Neki autori to vezuju za Kuce, ali ce pre biti da je to, nezavisno od Kuca, stara slava ovog roda, jer je jedna grana Vojinovica, u prvom redu Punosevi potomci, sve do do 1895. godine slavila Sv. Nikolu, a preslavljala prolecnog Sv. Nikolu. Druga, pak, grana Vojinovica, kojoj pripadaju Radulovici sa svojim ogrankom Bojanicima (kojima je, po Erdeljanovicevom svedocanstvu, i kralj Nikola priznavao da su od vojinovica sa Kosova), slavila je "od starine Jovanjdan zimnji i Malu Gospodju" i da im je saborna crkva bila posvecena Maloj Gospodji. Svoju zaduzbinu, crkvu u topolskom gradu, Vozd je posvetio Maloj Gospodji, a u manastiru Nikolju, dakle posvecenom Sv. Nikoli, u Donjoj Satornji, koji je zivopisan zahvaljujuci staranju kneza Aleksandra Karadjordjevica sredinom proslog veka, pada u oci velika freska Kirika i Julite (Cirilovdan) na severnom zidu naosa, veca no igde u srpskim manstirima. Po narodnom verovanju, naputesni svetac, pri menjanju slave, ne sme da bude potpuno zaboravljen, a takvom verovanju, skloni smo da zakljucimo, bili su podlozni i vladari.

TRIPKO GURIS

Tripko je, pise Vukovic, ziveo u drugoj polovini DzVII veka, a doselio se iz Lijesnja u susedno selo Velje Duboko, u severozapadnom delu rovaca. U Veljem Dubokom je pobio kolasinske Turke na celu sa Becir-agom, kad su dosli da od njega plene Nemanjica blago, navodno tu sklonjeno iz manastira Morace. Ovaj dogadjaj je opevan u narodnoj pesmi "Tripko Guris i Becir-aga", a Tripkova junastva u jos nekim deseterackim pesmama. Prirodno, posle ubistva Becir-age, Tripko je morao sa mnogobrojnom porodicom da bezi iz Veljeg Dubokog, u kojem se i danas pokazuju ostaci gde mu je bila kuca, u Donjem selu, uz recicu Mrtvicu, koja protice sredinom sela, "jer na tom mjestu do sada nije vise podizana nikakva zgrada." Tripko se prvo sklanja u selo Dragovoljice kod Niksica, a odatle, kad oseti da su mu Turci na tragu, bezi u Vasojevice, gde ce i poginuti u jednom okrsaju sa Turcima, posle cega se njegova porodica seli u Bihor, odakle ce neki njegovi sinovi preci u Sumadiju. Po rodoslovnom pamcenju, koje je u ovim krajevima duboko ukorenjeno, Tripko je imao dva brata - Vuka i Marka, i sest sinova - Petronija, Marka i Jovana, koji se pominju u narodnoj pesmi, zatim Simeuna, Radaka i Mitra (po nekima je imao jos i sina Antonija) i jednu kcer, od koje, udate za nekog uskoka, potice bratstvo Žizica. Po pamcenju sacuvanom medju Karadjordjevim srodnicima u Sumadiji, koje je istrazio Milenko Vukicevic, Karadjordjev deda Jovan, koji se naselio u Visevcu kod Race, imao je cetiri brata - dvojici, od kojih je jedan ostao u Vasojevicima, a drugi zastao u selu Bosioci u Uzickoj nahiji, imena su zaboravili, a preostala dvojica, koji su s Jovanom dosli ovamo, jesu Radak (naseljen u Mramorcu) i Mitar (naseljen u Basinu). Po ovome se moze uzeti za razlozno da su potomci Jovanovog brata koji su ostali medju Vasojevicima zadrzali pradedovsko ime, tj. Guresici, i pretpostaviti da su oni potomci Petronija i Mitra, a oni u Biosci Simeunovi. Potomci kneza Bogdana Vujovica U ovako postavljenom srodstvu i genealoskom pamcenju cini se logicnim i prihvatljivim stapanje loze Karadjordjevog dede Jovana sa Tripkom Gurisom Knezevicem, kao karikom koja je nedostajala u lancu predacke povezanosti. Pri tome, treba istaci jednu cinjenicu: u drustvu koje ima plemenski okvir niko se ne moze sam titulisati, jer za svako bratstvo, pa i pojedinca, postoje stroga, utvrdjena merila, koja neprikosnoveno odslikavaju svakoga, lisavajuci ga mogucnosti ulepsavanja i samohvale, a ponekad i nemilosrdno zigosuci nepovoljne crte. U ovom drustvu niko ne moze tek tako sebe nazvati Vojvodicem, Barjaktarovicem ili Knezevicem, a da to nije stekao licnom zaslugom ili nasledjem. A Karadjordjev predak Tripko je, po rodu, predanju i pesmi, bio - Knezevic. Umesno je je zapitati se: otkuda mu knestvo?

BOGDAN VOJINOVIC

Po predanju koje je zapisao sakupljac narodnog blaga Dragutin Vukovic, knez Bogdan Vojinovic predak Tripka Gurisa Knezevica, naselio se u selo Lijesnje u Rovcima negde pocetkom DzVI veka. Knez Bogdan je pre toga ziveo u LJesanskoj nahiji, ali je otuda, posto je na dan svoje slave, Cirilovdan, pobio trideset podgorickih Turaka, morao da bezi u Rovca, Tripko je peto koleno Bogdanovo, jer, po rodoslovnom pamcenju, Bogdan je imao Radovana, Radovan Novaka, Novak Maksima, Maksim Mijata, a Mijat Tripka. Knez Bogdan Vojinovic, kako kaze porodicno predanje, potomak je kneza Vojislava Vojinovica, ciji je predak vojvoda Vojin iz Vucitrna. Od vojvode Vojina, odnosno kneza Bogdana Vojinovica, izvodi svoje poreklo oko cetrdeset bratstava u Crnoj Gori, medju kojima, po ispitivanju naseg znamenitog etnologa Jovana Erdeljanovica, Radulovici u cetinjskom Basinom Selu, Zavrgu kod Niksica i pjesivackom selu Milojevici, gde se jedan ogranak preziva Gavrilovici, zatim Radovici i Perovici (zvani "Ozrinici") u bajickom zaseoku Duboviku, Bojanici u Krivosijama, kao i Punosevici i od njih Milosevici i Pejovici, Maricevici, Pajovici, Vodalije (Odalovici), Boratovici i Parace u njeguskom Dugom Dolu, Bogdanovici u Kopitu, Vujasi ili Vujasevici, Perasi i Corovici u Mircu, DJuranovici u Dugom Dolu i Kamenarima, itd. Vojinovici, na koje danas podseca veliki kameni Vojinovica most u Vucitrnu, ispod koga je Sitnica, promenivsi tok, prestala da tece pre vise od dva veka, jer se 1792. pominje da je vec na suvom, van sumnje su ona porodica koju narodni pevac uzdize u pesmi"Ženidba Dusanova". Da oni nisu samo plod maste naroda junackog pesnistva, svedoci podatak da se Milos Vojinovic pominje 1333. godine kao stavilac u dvorskoj sluzbi kod kralja Dusana, a u jednoj ispravi (tada vec) cara Dusana 1351. godine se pominju vlastelini Vojinovici - Vojislav i Altoman. U jednom spisu se istice da su Dusanovi savetnici bili braca Vojislav i Toma Vojinovici. Stihovi narodne pesme, kad car Dusan, na poruku i uslov latinskoga cara Mijaila da u svatove ne vodi sestrice Vojinovice, gnevno zavapi: "Dotle li se zulum oglasio / od sestrica, od Vojinovica!", zapravo odslikavaju jade koje su, odista, Vojinovici zadavali Dubrovniku. Pogotovu Vojislav Vojinovic. Kako duhovito primedjuje knjizevni istoricar Miroslav Pantic, o tome svedoci jedno mesto "odavno po zlu cuveno", u "Kraljevstvu Slovena" Mavra Orbina, gde se napada Vojislav Vojinovic kao sizmatik i vrlo opak covek, sto, drugim recima, znaci: odani pravoslavac i ratoborni velmoza, koji je od Dubrovnika danak uterivao. A o njegovom ocu Orbin je zapisao: "Pod raznim izgovorima vojin je za svoga zivota naneo Dubrovcanima velike stete". Dubrovcani placali porez Karadjordjevim precima Po Dusanovoj smrti, kada se vec javljaju pukotine u zaljuljanom srpskom carstvu, kudikamo je najjaci vlastelin knez Vojislav Vojinovic, pomagac u mnogim poslovima caru Urosu, koji ga, mimo tadasnjih obicaja, izrikom pominje 1362. u jednoj ispravi izdatoj Dubrovcanima. Za Vojislava Vojinovica istoricar Vladimir Corovic kaze da je rodjak, i to veoma odan, mladome caru. Dve su verzije o srodstvu Vojinovica sa Nemanjicima. Po jednoj, prilicno labavoj, (Mavro Orbin), car Uros se, oteravsi, na nacin svojstven Nemanjicima, od sebe kcer vlaskog vojvode Vlajka, ozenio kcerkom Vojislava Vojinovica, a po drugoj - vojvoda Vojin je bio zet kralja Decanskog, koji mu je dao u bastinu Humsku oblast, sto se potvrdjuje i u jednoj ispravi cara Urosa koji Vojislava Vojinovica naziva bratom. U ovom drugom slucaju bi stihovi narodne pesme, koja Vojinovice imenuje kao necake cara Dusana, bili tacni. Oblast Vojislava Vojinovica, koji se vremenom, zamenom grada i zupe Zvecan za Brvenik sa celnikom Musom (1363), uveliko pomerio na sever i zapad, prostirala se od Rudnika do Dubrovnika, obuhvatajuci Podrinje, Uzice, Sjenicu, Polimlje, Hercegovinu i Konavlje, a car Uros ga jos podario i titulom kneza zahumskog. Stradanje i rasejavanje Vojinovica nastaje po Vojislavljevoj smrti (1363), kada sinovac Nikola Altomanovic pobedjuje vojsku Vojislavljeve udovice Gojislave (1367), a nju sa sinovima Dobrivojem i Stefanom baca u tamnicu, preotevsi joj do oktobra 1368. godine sve zemlje od Rudnika do Trebinja. Orbinijeva vest da je Gojislava sa sinovima u tamnici otrovana nije tacna, jer se iz dubrovacke arhivske gradje vidi da se ona sa sinovima, uz pomoc Dubrovcana, sklonila u Albaniju. Kada je Nikola savladan 1373. godine od zdruzene vojske kneza Lazara, bosanskog kralja Tvrtka i kopljanika ugarskog kralja Lajosa, koje je predvodio Nikola Gorjanski, Vojinovici su, usled promenjenih prilika, bili slabasni i nemocni da imaju vidnijeg udela i pokusaju da povrate staru svoju drzavu, nasavsi pribeziste i spas u susedstvu Dubrovcana, odakle su, preko Caradja, njihovi potomci, medju kojima je najvidljiviji Bogdan Vojinovic, a potom njegov unuk Punos, krenuli put plemena NJegusa, a drugi, pak, medju Kuce, posle skrivanja medju Arbanasima. Otuda i razlike u njihovom pamcenju o zemlji matici - Kosovo, Podrinje, Hercegovina... Tako je, u najkracem, teklo zbezavanje kosovskih Vojinovica, u cije potomke narodno predanje uvrscuje i pesmom opevanog Vozdovog pretka Tripka Gurisa Knezevica. Dolaskom u Sumadiju, tacnije ponovnim prebivanjem u njoj, s obzirom na to da su Vozdovi preci ziveli na rudniku u DzIV veku, nastavlja se grananje Vozdove loze. U Sumadiji, po nalazu Borivoja M. Drobnjakovica, srodnici Karadjordjevica su potomci Karadjordjevicevih striceva - Kuzmici (Jockovici, Pajovici) u Mramorcu, Marinkovici (Kocici, Kojadinovici Stankovici, Radojkovici, Joskovici) u Cerovcu, Vasici u Banicini, Saranovci (Živanovici - Krkici, Jeremici, Binici, Bacici, Vitorovici, Mitrasinovici, Senici) u Selevcu, Gitarici u Dobrodolu i Starcevici u Basinu, kao i potomci Karadjordjevicevog brata Marinka - Marinkovici u Topoli i Krcevcu, koji svi i dan danas slave Sv. Klimenta. Dinastija ponikla u narodu i izrasla iz njega orodjena je i sa nizom drugih radova. Tako su usled zenidbeno-udadbenih veza sa Karadjordjevicima svojta Ivanovici zvani Ivanekici u Krcevcu, Dukici u Banji, Novakovici (staro prezime) u Vlakci, Gerasimovici Perinici/Radovanovici, Markovici) u Vencanima i Darosavi, Manojlovici u Topoli, Simici i Trpkovici u Mramorcu. Udajama Karadjordjevih kcerki u srodstvo sa ovom vladacakom lozom su uvedene vojvodske porodice Milovanovica, Ristica-Pljakica, Karamarkovica i Carapica. U krug rodjaka su usli i Anastasijevici, Bojanici, Nikolajevici, Petronijevici, Pesike, Radojlovici, Radojcici, Ristici, Simici, Stojadinovici u Beogradu, Pavlovici u Kragujevcu, Bogatincevici u Sapcu. Ženidbom Karadjordjevicevog sina Aleksandra sa Persidom Nenadovic, kcerkom vojvode Jevrema i unukom gospodara Jakova Nenadovica (1830. u Hotinu), spojene su dve najuglednije i najmocnije, a i suparnicke, porodice toga vremena - Karadjordjevici i Nenadovici. A zenidbom Knezevica Petra (kasnije kralja) sa kneginjom Zorkom (LJubicom), kcerku knjaza Nikole (Cetinje, 1883), rodjacki su povezane dve srpske dinastije - Karadjordjevici i Petrovici. Vremenom ce supruge, majka Karadjordjevica biti i vlaske bojarke, ruske kneginje, grcke i danske princeze, medju tastovima ce biti rumunski, grcki i italijanski kralj medju zetovima ce se naci i ruski veliki knez iz carske porodice Romanova. Stepen orodjenosti dinastije Karadjordjevica sa evropskim dvorovima najbolje se moze videti iz cinjenice da je, u ovom trenutku, kraljevic Tomislav Karadjordjevic, na osnovu stepena sredstva sa kraljevskim domom Velike Britanije, u najuzem krugu potencijalnih pretendenata na - englesku krunu.